E ovako, rođen sam (što je očigledno) ,
ubedljivo najtoplijeg dana tog leta. Oko pola 11 uveče 1. jula, dok je tata nameštao TV karticu u računar, ja sam odlučio da je vreme da i lično upoznam vlasnike glasova koje sam do tada čuo.

Iako je tata vozio k'o blesav (prošao le ladno kroz dva crvena svetla), ja sam se pojavio tek sledećeg jutra u pola šest. Neka žena (kasnije sam saznao da je babica - mada mi je to nešto sumljivo pošto je mnogo mlada za babu) me je odmah klepila po dupetu našta sam ja Odgovorio. GLASNO! KAKAV JE TO NAČIN, NIŠTA NISAM URADIO A ONA ME BIJE. GDE SAM JA TO DOŠAO?

Kasnije sam saznao da je to neki čudan običaj.

Kod kuće je bila ludnica. Dobro je što nisam bio tamo. Uveče se okupilo društvo i pocepalo jadnom tati nekoliko majica (još jedan čudan običaj). Svi su se poprilično nacrvckali, a moja mama je u to vreme ogladnela. Tata nije bio lenj pa je doneo klopu (picu) i piće (Coca colu).

Pet dana kasnije, stigao sam kući. Kakav je to doček bio - VELIČANSTVEN. Imam i slike, kao dokaz.

Vrlo brzo sam ukapirao da je za mene najbolje da me
Ležanje dosadi, a ovako me stalno neko ljulja i drmusa. Iako nisam baš bio mnogo težak (kada sam se rodio imao sam 3,250 gr i bio dugačak 52 cm), ovaj moj sport je polako iscrpljivao ukućane.

Ali o tome na sledećoj strani...